Šta je, zapravo, komunizam?

„Uveren sam da postoji samo jedan način da se ta teška zla uklone, naime, kroz uspostavljanje socijalističke ekonomije, povezane sa obrazovnim sistemom koji bi bio usmeren ka socijalnim ciljevima. U jednoj takvoj ekonomiji, sredstva proizvodnje poseduje samo društvo i ona se koriste planski.“

Komunizam je verovatno najmistifikovaniji i najčešće zloupotrebljavan pojam u istoriji političkih ideja. Danas kada kažemo 'komunizam' – većina ljudi pomisli na staljinističke diktature iz prošlog veka.

Ipak, komunizam je nešto sasvim drugo. U pitanju je pravičnije društvo, svet u kojem nema klasa i privilegovanih gazda. Takva ideja rođena je tokom 19. veka - najpre se nazivala socijalizmom, a onda i komunizmom. Njeni rodonačelnici delovali su u vreme kada je uspostavljana kapitalistička i moderna država.

U poređenju sa ranijim društvima, u kojima su ljudi uglavnom proizvodili za svoje lične potrebe, kapitalizam se razlikuje po tome što smo svi uključeni u proces masovne, društvene proizvodnje i međusobno zavisimo. Na primer, radnik koji provodi život radeći u fabrici guma neće te gume jesti, dok pekar dolazi na posao u automobilu koji je napravio neko drugi. Ti drugi su, pak, niz različitih, rasutih fabrika, od kojih svaka mora proizvesti svoj deo kako bi automobil bio kompletan. Niko ne može zaista reći: „Ovo je moj proizvod.“

Ali, iako je čitava proizvodnja poprimila društveni karakter, u kapitalističkom sistemu posebna vrsta ljudi kontroliše sve proizvodne kapacitete. To su kapitalisti – pojedinci i kompanije koji poseduju sredstva za proizvodnju, dok zaposleni rade za njih. Kapitalisti isplaćuju nadnice, ali takođe i zarađuju na tuđem radu – oni stvaraju profite tako što radnicima ne plaćaju punu vrednost njihovog rada.

Zato se može reći da kapitalistički sistem stoji između ljudi i sputava racionalno upravljanje svetom. U kapitalizmu se dobra stvaraju da bi se prodala – pre nego da bi se zadovoljile ljudske potrebe. Upravo zbog toga su u ranom kapitalizmu ljudi počeli da misle jedan drugačiji i još napredniji poredak – šta kada bi sva sredstva proizvodnje bila u društvenom vlasništvu? Šta kada bismo društvenu proizvodnju nadogradili i društvenim vlasništvom, a resurse raspoređivali prema demokratski utvrđenom planu?

Takvi društveni odnosi nazivaju se komunizmom.

Zajednička kontrola nad društvenim bogatstvom

Na planeti koja ima i više nego dovoljno resursa da zadovolji ljudske potrebe, i u društvu u kojem tehnologija napreduje brže nego ikada još uvek postoji ogromna globalna nejednakost, te socijalna nejednakost u pojedinačnim zemljama. Sa druge strane, u svetu pod globalnim režimom društvene svojine zajednički bismo upravljali svim resursima i racionalnim planiranjem bismo ih raspoređivali na način da potrebe svih zaista budu zadovoljene.

Kako bi ovo funkcionisalo u praksi? Naime, kada jedna zajednica nešto proizvede ona može to ustupiti drugoj i ne dobiti ništa zauzvrat – ipak, i ta druga zajednica dužna je da isto uradi kada se planom odredi da neki njen resurs ili proizvod treba alocirati prvoj. Ljudi u komunizmu svoje proizvode ne prodaju, niti se vraćaju naturalnoj razmeni – oni kroz planiranje i zajedničko odlučivanje sva bogatstva racionalno raspoređuju.

Ukoliko bismo zaista ukinuli kapitalistički način proizvodnje ne samo da bismo u potpunosti iskorenili siromaštvo, već bismo takođe i stvorili svet u kojem je prosečno radno vreme mnogo kraće. U kapitalističkom društvu proizvodi se gomila nepotrebnih stvari, tržišno takmičenje stvara veštačke krize, a ljudi provode mnogo više vremena radeći nego što je to zaista potrebno. Komunizam bi sa druge strane podrazumevao da svi stanovnici planete rade tek nekoliko sati dnevno, a ostatak dana bio bi predviđen za kreativne aktivnosti i odmor.

Niža i viša faza komunizma

Osnovni komunistički slogan, koji je Marks izneo u Kritici gotskog programa, jeste: „Od svakog prema sposobnostima, svakome prema potrebama“. Radi se o skici komunističkog društva u kojem svako doprinosi onoliko koliko može te kroz društvenu raspodelu dobija u skladu sa svojim (razumnim) potrebama.

Naravno, takvu ideju nije moguće ostvariti preko noći – potrebno je vreme da bi ljudi zaista stekli odgovarajuću svest i naučili se da bez prisile doprinose društvu.

U svojoj prvoj fazi, komunističko društvo je u potpunosti ukinulo novac i privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Ne postoje kapitalisti niti je moguće stvarati profit kroz eksploataciju. Ipak, proizvođači još uvek rade za određenu vrstu društvene kompenzacije i resursi se zarađuju. Iako se zarade isplaćuju u bonovima, prema utrošenom radu i demokratski utvrđenim pravilima – ljudi su još uvek pod pritiskom da zarađuju i rad ne vide kao poziv.

Jednakost u komunizmu razlikuje se od ideje bazičnog dohotka. Ne radi se o jednakoj plati koju dobijaju svi, niti u komunizmu uopšte postoji nešto poput plate. Različiti ljudi – stariji i mlađi, bolesni i zdravi, fizički slabiji i jači – imaju različite potrebe: ispunjen i dostojanstven život zapravo zahteva nejednaku raspodelu. Takođe, nisu svi u jednakoj mogućnosti da svojim radom doprinose razvoju društva.

Zato se pod višom fazom komunizma podrazumeva tek onaj stupanj komunističkog društva u kojem se pojedincima alociraju resursi u skladu sa njihovim potrebama, pre nego zaslugama. Takvo društveno uređenje bilo bi moguće zahvaljujući automatizaciji u proizvodnji, promenjenoj svesti ljudi i obilju koje je rezultat tehnološkog napretka.

Nekome možete zazvučati bajkovito da se resursi raspoređuju „prema potrebama“. Ali u današnjem svetu radi se o poprilično realističnoj ideji. Prirodna oskudica dobara davno je prevaziđena – moderno i savremeno društvo ostvarilo je neverovatan napredak u nauci i tehnologiji. Postojeća nejednakost i rastuće siromaštvo rezultat su činjenice da društveni odnosi nisu napredovali zajedno sa tehnologijom – ne radi se o oskudici prirodnih izvora.

Socijalizam kao 'prelazni period'

Nižoj fazi komunizma nužno prethodi prelazna faza iz kapitalizma u besklasno, komunističko društvo. To je socijalistička država – režim koji se uspostavlja kroz oružanu revoluciju, i podrazumeva nacionalizaciju celokupne privrede te jednopartijsku državu koja sprečava otpor stare vladajuće klase.

Socijalistička država po mnogo čemu podseća na kapitalističku – u njoj još uvek postoje klasični zakoni, novac, policija, zatvori te politička vlast. Ipak, izvršena je eksproprijacija kapitalističke klase i buržoazija više ne može da eksploatiše radnike. Naravno, eksploatacija ovime nije zaista ukinuta - umesto kapitalista, vlasnik i gazda postaje država.

Iako je socijalističko društvo egalitarnije, ono ne može postići svoj cilj – prelazak u komunizam – bez svetske revolucije. Socijalistička država sa nacionalizovanom industrijom i komunističkom vlašću još uvek je deo kapitalističkog sistema – ona je okružena kapitalističkim zemljama i samim time zavisi od svetskog tržišta. Ukoliko izostane zbacivanje kapitalizma na globalnom nivou takva država prilagođava se zakonima kapitalističke ekonomije – i vremenom gubi svoj socijalistički karakter.

Svojim zatvaranjem prema svetu socijalistička država ne može dostići komunizam. Poenta nije da se stvori „samoodrživa“ zemlja kako je tako nešto nemoguće u savremenom društvu. Globalizovana industrijska ekonomija važan je preduslov za stvaranje komunističkog društva – cilj nije vratiti se u uske granice jedne zemlje već preuzeti celokupan svetski poredak.

Prva faza komunizma dakle nastupa tek kada se socijalizam uspostavi na svetskom nivou, te se stvore preduslovi za globalno i centralizovano planiranje podruštvljene proizvodnje. Ukoliko je svetski talas revolucija poražen, socijalističke zemlje pretvaraju se u običan državni kapitalizam sa diktatorskim načinom vladanja. Nacionalizovana ekonomija u početku podstiče dalju industrijalizaciju i rast, ali brzo zatim ulazi u svoju dekadentnu fazu – državni kapitalizam ne može funkcionisati na duže staze. Tada dolazi i do krize, postepenog razgrađivanja nacionalizovane privrede, privatizacije i nestajanja tekovina socijalizma.

Komunizam je istorijski nužan

Koliko god nam se komunistička ideja danas činila nerealnom, ona je tokom dvadesetog veka predstavljala krajnji cilj revolucionarnih pokreta koji su zapljusnuli čitav svet. Ruska, nemačka i kineska revolucija... – svi ovi pokreti vođeni su idejom komunizma.

Ipak, socijalističke države nisu dočekale svetsku revoluciju – prevladao je staljinistički oblik socijalizma i ove zemlje su se pretvorile u države-despotije. Već krajem 20. veka komunizam je izgubio bilo kakvo značenje, a masovne komunističke partije nestale su sa političke mape u većem delu sveta.

Zato se danas za komunizam zalažu isključivo opskurne i marginalne sekte, neretko vođene podjednako opskurnim ličnostima i egzibicionistima. Takve grupe najčešće privlače mlade društvene autsajdere iz dobrostojeće srednje klase – među njihovim pristalicama nema radnika.

Ali komunizam ipak ostaje istorijska nužnost – iako naš vek svakako neće biti vek revolucija. Da li će se isto nazivati ili nekako drugačije – nije od preterane važnosti. Danas je teško zamisliti svet daleke budućnosti u kojem bi i dalje vladali kapitalistički odnosi proizvodnje.

Svi društveno-politički sistemi imaju svoj početak i kraj – svoju naprednu i dekadentnu etapu. Kapitalizam je davno preživeo svoju naprednu fazu – ipak, on je još uvek daleko od svog kraha.

Feudalizam i stara aristokratska klasa srušeni su od strane buržoazije i trećeg staleža, kojeg je ojačao ekonomski rast kapitalizma. Klasna podela na buržoaziju i proletarijat poslednji je i najprostiji oblik klasnog društva – u kapitalističkom društvu nije izrasla klasa koja ima veću ekonomsku moć od krupne buržoazije. Stoga, prevazilaženje kapitalizma nužno rezultira nekim oblikom komunizma, poretkom u kojem čitavo društvo preuzima kontrolu nad postojećim bogatstvom.

Ogromne promene u ljudskoj svesti gotovo sigurno izazvaće i visok nivo automatizacije te razvoj veštačke inteligencije. Relevantne studije predviđaju da bi za pedeset do sto godina preko polovine današnjih zanimanja moglo nestati. Radi se o novim uslovima života u kojima će se pred ljudima otvoriti mogućnost da rade isključivo one poslove koje zaista žele sami da obavljaju – dok će većine repetitivnih, svakodnevnih aktivnosti biti oslobođeni.

Upravo napredak u oblasti veštačke inteligencije pokazuje koliko je kapitalistički poredak iracionalan u okruženju ogromnog tehnološkog napretka. Umesto da uživaju u svetu koji nas oslobađa aktivnosti koje mogu obavljati roboti, ljudi strahuju od gubitka posla. U komunizmu pak ničiji opstanak ne zavisi od plate (koncept „zarade“ kao takav ne postoji). „Posao“ nije prisilna već dobrovoljna aktivnost dok su sredstva za dostojanstven život svima zagarantovana.

Da li će informatičku revoluciju i sveopštu digitalizaciju čovečanstvo iskoristiti za prevazilaženje svakog oblika nejednakosti i ugnjetavanja – ili će razvoj tehnologije samo ubrzati kraj planete? Na to pitanje odgovor će verovatno nazreti naši unuci.