Radikalna levica u Srbiji

Ko su prvi srpski levičari?

U levičarsko nasleđe mogu se ubrajati još Prvi i Drugi srpski ustanak, i uopšte sve bune protiv turske vlasti. Nemački istoričar Ranke pomenuti period nazvao je „srpskom revolucijom“, praveći paralelu sa čuvenom Francuskom revolucijom. Borci za ukidanje feudalizma i nacionalni preporod, važne ličnosti srpskog prosvetiteljstva poput Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića mogu se smatrati prvim srpskim levičarima. I Gavrilo Princip bio je levičar, kao i čitava organizacija „Mlada Bosna“. Dimitrije Tucović, Svetozar Marković, i stare srpske socijaldemokrate takođe su važan deo našeg socijalističkog nasleđa.

Tito?

Za levicu je kontraproduktivno da se poziva na titoistički režim ili da koristi jugoslovensku simboliku. Postoje mnoge pozitivne tekovine koje treba oživeti, poput omladinskih radnih akcija. Zdravstveni sistem bivše države takođe je bio veoma moćan, kao što je to uostalom bio slučaj i sa svim drugim socijalističkim državama. Ali Jugoslavija je prošlost – i najniži slojevi koji treba da su nam glavna ciljna grupa nemaju preterano pozitivan odnos prema Titovoj Jugoslaviji. Postoje brojni razlozi zašto je to tako.

Pobeda Sirize u Grčkoj i popularnost PODEMOS-a u Španiji pružile su novu nadu evropskoj levici. Ipak, čini se da je ta levica ponovo na silaznoj putanji?

Levica se nikada nije ni oporavila od velikog poraza koji se desio sedamdesetih godina u Evropi, a ovde nešto kasnije. Pobeda Aleksisa Ciprasa u Grčkoj dala je vetar u leđa evropskoj levici, ali je taj režim brzo poražen zahvaljujući političkom neiskustvu vrha Sirize i pritiscima Trojke.

Nažalost, levica ima dug put pred sobom i predstoje joj teške borbe ukoliko želi povratiti svoju snagu. U ovom trenutku, umerenu levicu čine korumpirane stranke koje prihvataju neoliberalizam ali imaju moćno glasačko telo sklono svojevrsnom levičarskom svetonazoru. Te birače treba privući na svoju stranu. Pa ipak, radikalni levičari danas teško da su sposobni za takav, veliki zadatak.

Ko su uopšte radikalni levičari u savremenom svetu?

Radikalni levičar je nesnađeni mladi čovek sa margine srednje klase, sklon raznim opskurantizmima i boemskom načinu života. Takav tip ličnosti slične sebi neretko nalazi u uskim internet zajednicama. „Levica“ je samo jedna od mogućih afiniteta ovakvih ljudi, to mogu biti i kontrakultura, razni subkulturni pokreti. Kada neko odabere ovakva interesovanja, to može biti i dobro i loše. Neke pojedince – zapravo, većinu – odvešće u još žešći opskurantizam i sektaštvo, a za neke ovo će biti samo početak jednog životnog puta koji može prerasti u nešto zaista društveno korisno. „Pametna levica“ je primer toga – mladi radikalni levičari koji su evoluirali i žele sprovesti svoju misiju u smislenim političkim projektima.

Zašto je levica svedena na opskuran i nerazumljiv oblik? Nekada je radikalna levica bila moćna i jaka politička snaga?

Neoliberalizam, nestanak tradicionalne radničke klase i pad Berlinskog zida zbrisali su levicu sa političke mape. Neka istinska nova levica nikada više nije nastala. Samim tim, i autentična radikalna levica više ne postoji, a njen prostor neko ili nešto je morao da popuni. Tako su nastale sektaške, pseudoradikalne grupacije koje ne privlače radničku klasu ili niže slojeve već isključivo enfant terribles srednje klase. To su razni ekološki, antiglobalistički i anarhoidni pokreti.

Da li je radikalna levica postojala u Jugoslaviji?

Naravno da nije. U Jugoslaviji je bila zabranjivana svaka komunistička grupa ili kružok čija se politika kosi sa zvaničnom doktrinom. Ali radikalnih levičara jeste bilo, iako se mogu izbrojati na prste jedne šake. Toliko ih je malo da ih mogu sve navesti poimenice: Pavluško Imširović, Dragomir Olujić Oluja, Radoslav Pavlović i Vlado Dapčević. Prva trojica bili su trockisti, poslednji maoista. Svi oni su mnogo propatili pod Titovim režimom i dobar deo svog života proveli po zatvorima. Društveni i politički uticaj nisu imali – uglavnom se radi o dogmatski nastrojenim marginalcima koji nisu imali organizacije niti su predstavljali bilo kakvu pretnju po tadašnji poredak.

Kako nastaje srpska radikalna levica?

Radikalno levičarske organizacije u Srbiji i eks-jugoslovenskim republikama pojavljuju se početkom dvehiljaditih, a svoje korene vuku iz druge polovine devedesetih. Pojava internet komunikacije i kontakti sa zapadnom akademskom sredinom imali su najveći uticaj na formiranje levičarskog miljea.

Prve organizacije radikalne levice jesu Partija rada i trockistički „Pobunjeni um“. Obe grupe nastaju krajem devedesetih. Partija rada bila je organizacija Vlade Dapčevića, koji je kasnije uspeo da okupi jedan broj mladih ljudi oko sebe. Pobunjeni um je stvorilo svega nekoliko pojedinaca, ali politički verziranih i dobro upoznatih sa delovanjem radikalne levice na zapadu.

U isto vreme okupljaju se i anarhisti. Tokom devedesetih postoji mejling lista za anarhiste sa područja (bivše) Jugoslavije, iako nema formalnih organizacija. U Beogradu se stvara kružok pod imenom Beogradska liberterska grupa (GLIB) iz čega će početkom dvehiljaditih nastati Anarho-sindikalistička inicijativa (ASI).

Nešto kasnije radikalno leva orijentacija postaje popularna među studentima humanističkih nauka, profesorima, novinarima i aktivistima. Ti krugovi se pridružuju miljeu radikalne levice i postaju njen deo. Na talasu ovog trenda krajem dvehiljaditih nastaje grupa „Marks21“.

Nezavisno od navedenih grupacija stvara se i – danas verovatno najbrojniji – levičarski kružok, koji nastupa kroz različite inicijative, a 2015. godine zajednički ulazi u političku stranku „Levica Srbije“, da bi se kasnije podelio na deo koji pristupa socijaldemokratskoj Stranci slobode i pravde te na drugu grupu koja prilazi pokretu „Ne davimo Beograd“.

Čime se zapravo bavi radikalna levica u Srbiji?

Najvažniji i najpozitivniji period delovanja radikalne levice vezan je za studentske blokade fakulteta. U Beogradu su fakulteti blokirani tokom 2006. godine, pa je usledio talas blokada 2011. godine (Filozofski, Filološki fakultet i Visoka škola elektrotehnike), zatim je 2014. ponovo blokiran Filozofski fakultet.

Kroz ove akcije studenti su se samoorganizovali mimo zvaničnih tela i uglavnom izborili za svoje zahteve. Blokade su bile veoma borbene, a uprave fakulteta su sa druge strane po prvi put imale stvarne studente umesto korumpiranih studentskih birokrata.

Protesti na univerzitetu važni su i zbog toga što su motivisali mnoge studente da se zainteresuju za levičarske ideje, a znamo da se avangarda levice oduvek stvarala na fakultetima društvenih nauka. Ipak, svi studentski protesti bili su opterećeni sukobima malih i opskurnih levičarskih grupica, koje su se – svaka za sebe – borile da protest prikažu kao svoje čedo.

Šta može biti uzrok tenzija u tako malobrojnom krugu?

Problem naše marginalne levice jeste taj što ona zapravo nije angažovana, nije zaista politički delatna. Ti ljudi koji se navodno bore protiv kapitalizma i vlasti nikada nisu u prilici da vide taj kapitalizam – pa ni vlast protiv koje se bore. Kada je neko u političkoj partiji, on sretne svog neprijatelja, u lokalnim sredinama često je i da se pobije sa njim. Oni koji svog neprijatelja ne vide osuđeni su na međusobne sukobe. To su jako uski krugovi gde su učesnici predugo upućeni isključivo jedni na druge.

Trenutno radikalna levica ne ume da zaista i objasni šta to hoće i kako misli da postigne to što hoće u zemlji poput Srbije. Pa ipak, iako radikalna levica nikada nije razvila platformu za delovanje u Srbiji, sektaški sukobi postali su ventil za mizerne i permanentno ljute društvene autsajdere – čije se delovanje polako svodi na međusobna optuživanja za nedoslednost i kršenje principa. Tako smo dobili nekoliko beznačajnih grupica koje su zapažene jedino onda kada se sukobljavaju među sobom, oko kršenja nekih principa koji nikome od njih zapravo nisu ni jasni.

Kolike su levičarske grupe i da li rastu?

Nažalost, to je dvocifren broj ljudi. Glavni problem je odakle se regrutuju ovi ljudi i to što radikalna levica nema nikakvu smislenu strategiju za Srbiju. Umesto da se radikalni levičari okupljaju u teorijskim kružocima, tu diskutuju i razvijaju svoju politiku, a onda sve to prenesu na neku frakciju u većoj političkoj partiji ili pokretu – beogradski levičari zamišljaju da njihovi kružoci mogu biti političke organizacije.

Ipak, prilično je nezgodno biti levičar u današnjoj Srbiji i to je krajnje nepopularna ideološka orijentacija. Zato su levičarske organizacije osuđene na trajnu marginalizovanost. Kako izlaze na kraj sa ovim? Tako što prave incidente i performanse koji imaju za cilj da se bar nekad, na nekoliko dana, ta i takva levica pojavi u medijima. Egzibicionističke aktivnosti ih neretko dovode i u međusobne sukobe.

Sa takvom, pogubnom praksom se mora prekinuti. I levičarske organizacije ne smeju se svesti na lične projekte nekoliko aktivista, koje služe tek da njihovim životima daju neki smisao i svrhu. Da se aktivisti pojavljuju u širim pokretima isključivo sa ciljem da privuku pažnju raznim incidentima, da im njihove lične agende budu preče od interesa tih pokreta – to nema nikakvog smisla.

Pokreti uzajamne solidarnosti u Srbiji nemaju perspektivu?

Trenutno, i u sledećih nekoliko decenija – nemaju. Autentična solidarnost je kada izvršitelji nekoga pokušavaju da isele, a onda se komšije iz zgrade okupe i to spreče. Tu vam nisu potrebne nikakve političke organizacije i njihova podrška, narod se samoorganizuje. Kada male i bezuticajne političke grupe, umesto komšija iz naselja, pomažu žrtvi izvršitelja to je kontraproduktivno – može se naneti još veća šteta pojedincima ili porodicama koje branimo. I to je samo lažna predstava – komšije su nezainteresovane za to što im neko iseljava baku sa trećeg sprata, a dolaze levičari koji tu ne žive da izigravaju solidarnost.

Istinska kultura solidarnosti može biti proizvod korenite promene – promene koja bi od Srbije napravila prosperitetno i funkcionalno društvo. Ali takva promena sprovodi se odozgo, a ne odozdo – potrebno je vratiti se ideji makropolitike i preuzimanja vlasti.