Socijaldemokratija i njena istorija

Prema uvreženom mišljenju, komunisti su struja koja potcenjuje značaj reformi u kapitalizmu dok se socijaldemokrate ograničavaju na reformizam. Takva slika je umnogome iskrivljena i zapravo lažna jer su oba pokreta prošla kroz brojne faze, delujući u različitim kontekstima i sa principima koji su se vremenom menjali.

Socijaldemokratija je prošla kroz tri glavna perioda: izvorna socijaldemokratija, poratna socijaldemokratija i savremena socijaldemokratija.

Izvorne socijaldemokrate bile su radikalnog, socijalističkog opredeljenja i verovale su u besklasno i nekapitalističko društvo. Jedina razlika u odnosu na komuniste bila je ta što su socijaldemokrate smatrale da se komunizam može ostvariti kroz nenasilnu i gradualnu promenu.

Marks je kritikovao takvo stanovište, ali njemu nije smetala borba za reformske zahteve – i sam je objašnjavao da je važno pridružiti se zalaganju za reforme unutar kapitalizma. Ono što je Marks kritikovao jeste ideja da je kroz takvu, reformističku borbu moguće transformisati postojeći sistem iz kapitalizma u komunizam.

Neposredno pre i tokom Prvog svetskog rata dolazi do velikog raskola između komunista i socijaldemokrata. Tada su komunisti zagovarali antiratnu politiku i podizanje revolucija, dok se većina socijaldemokratskih partija okrenula nacionalizmu. Mnoge socijaldemokrate kasnije su osuđivale takav potez, a ulogu komunista prepoznale su kao pozitivnu.

Sledeća važna faza jeste vreme poratne socijaldemokratije. U pitanju je poredak koji nastaje nakon Drugog svetskog rata, kada su na Istoku zavladali socijalistički režimi. U zapadnim zemljama tada se razvija i jača socijaldemokratska struja, koja nije antikapitalistička.

Poratne socijaldemokrate komunizam nisu videle čak ni kao svoj krajnji cilj. Ovo je razumljivo – nije se više radilo o revolucionarnom periodu, a komunizam se u hladnoratovskoj eri vezivao za staljinizam i diktature. Ipak, to čini ključnu razliku u odnosu na izvorne socijaldemokrate.

Socijaldemokratska politika je na Zapadu uživala hegemoniju tokom pedesetih, šezdesetih, pa i početkom sedamdesetih godina. Evropske zemlje beležile su visok rast, a kapitalizam je kombinovan za socijalno odgovornom državom. Država blagostanja stvorena je kao zapadna verzija socijalizma i značajno je umanjila postojeće društvene razlike.

Ipak, sedamdesetih godina dolazi do ekonomske krize i tada nastaje politika savremene socijaldemokratije. Nekoliki političari umerene levice poput Tonija Blera u Velikoj Britaniji zalažu se za nove principe.

Izmenjena politika savremene socijaldemokratije jeste bila najveći udarac za čitavu svetsku levicu, ako izuzmemo staljinizam i njegov krah. „Bleristi“ su smatrali da socijaldemokrate više ne treba da se prilagođavaju siromašnima, da treba da se okrenu centrističkoj politici i neoliberalnim rešenjima. Tako su evropske socijaldemokrate izgubile svoje glasače, koji su se vrlo brzo okrenuli konzervativnim partijama.

„Lek“ za evropsku socijaldemokratiju danas može biti samo četvrta struja – struja demokratskog socijalizma. Ona bi se vratila načelima poratne socijaldemokratije – iako njenu politiku ne bi kopirala ili koristila kao model, već bi u poratnoj socijaldemokratiji pre svega nalazila svoju inspiraciju. Demokratski socijalisti ponovo bi se okrenuli širokim narodnim masama, odvukli bi ih od konzervativne desnice i mobilisali bi siromašne kroz efektivnu kampanju.