Različiti putevi levice
Kako je borba za svetsku revoluciju postala deplasiranom, a revolucije poražene Staljin i staljinisti su za svoj cilj postavili „socijalizam u jednoj zemlji“ ili, kako se kasnije govorilo – „realni socijalizam“.
Za staljiniste „socijalizam“ je krajnji cilj i permanentni režim koji je superioran u odnosu na kapitalizam. Dakle, ne radi se o ideji tranzicionog režima iz kapitalizma u komunizam, već o hibridu kapitalizma i socijalizma sa jednopartijskim sistemom. Pomenuti sistemi su bitno doprineli razvoju zaostalih i polu-feudalnih zemalja, ali su kasnije doživeli kolaps opterećeni sopstvenim kontradikcijama.
Za autentične komuniste poput Marksa i Lenjina, socijalizam je predstavljao nešto drugo: prelazni režim iz kapitalizma u komunizam kojeg karakterišu partijska država (vlast komunističke partije), radnička demokratija i revolucionarni obračun sa buržoazijom. Socijalizam se uspostavlja kroz oružanu revoluciju i samo onda kada postoji globalni komunistički pokret – „prva faza“ komunizma nastupa tek kada ovi pokreti preuzmu vlast na svetskom nivou.
Socijaldemokratska vizija je pak drugačija. Izvorne socijaldemokrate, one sa početka dvadesetog veka, zapravo su takođe imale komunizam za svoj krajnji cilj. Razlika u odnosu na druge socijaliste je ta što su smatrali da se do tog cilja može stići postepenim, gradualnim putem i bez nasilne revolucije.
Današnja socijaldemokratija komunizam ne vidi kao svoj krajnji cilj. Socijaldemokrate se zalažu za socijalnu demokratiju kao permanentan sistem, egalitarni kapitalizam sa visokim stepenom jednakosti. Ovo je slično „realnom socijalizmu“ po tome što krajnji cilj nije komunizam, ali važna razlika leži u činjenici da socijal-demokratski sistemi za razliku od realsocijalizma predstavljaju dokazano realan i održiv cilj. Mnoge evropske zemlje, u kojoj socijaldemokratija opstaje i dan-danas pokazuju prednosti kapitalizma bez velikih socijalnih raslojavanja.
Greše oni koji socijaldemokratiju predstavljaju kao idealističku i ekonomski neracionalnu politiku. Niske socijalne tenzije i osećaj materijalne sigurnosti proteklih decenija su se potvrdili kao preduslovi stabilnog i razvijenog društva oslobođenog od savremenih pošasti poput političkog ekstremizma, uličnog nasilja i terorizma. Regulacija finansijskog sektora, umereni državni intervencionizam i visoki socijalni standardi kratkoročno mogu imati loše posledice po ekonomiju, ali dugoročno doprinose sveopštoj društvenoj i ekonomskoj stabilnosti.