Privremeni poraz socijalizma i borba za drugačiji kapitalizam

Kada je tokom devetnaestog veka na talasu buržoaskih revolucija izrastao i socijalistički pokret, većina komunista i socijalista bila je uverena u istorijsku nužnost komunizma. I u ovome su bili u pravu. Ipak, u prvim decenijama 20. veka duh vremena iskrivio je njihovu percepciju i naveo ih da kapitalizam vide kao dekadentni sistem koji je već pred svojim krahom.

Danas smo suočeni sa sasvim drugačijom istinom. Kapitalizam je preživeo sve velike krize i prošao razne faze – uključujući i onu posleratnog buma pedesetih i šezdesetih godina. Država blagostanja i rast koji je prethodio neoliberalizmu dokazali su da je kapitalizam daleko od svog kraja.

Staljinistički režimi i odrođene socijaldemokratske partije učinili su socijalističku revoluciju još daljom. Nakon kraha socijalizma mase su počele razvijati politički cinizam te nepoverenje prema velikim i radikalnim idejama. To znači da predstoje čitave decenije – ako ne i vekovi – do nekog sledećeg revolucionarnog, i komunističkog prevrata.

I feudalni način proizvodnje raspadao se stotinama godina, a uspostavljanju kapitalističkog, liberalnog društva prethodile su propale revolucije i seljačke bune. Ipak, u srednjem veku nije bilo svetskih ratova ili oružja masovnog uništenja. Razvoj tehnologije i društva doveo nas je u paradoksalnu situaciju da sami sebi postajemo najveća pretnja. Drugim rečima, nestanak ljudske rase, nuklearni rat ili ekološka katastrofa danas deluju mnogo verovatnije od antikapitalističke revolucije.

Tako smo se našli pred sumrakom civilizacije, u kojem radikalna levica ne može da artikuliše društveno nezadovoljstvo. Danas od krize kapitalizma koristi imaju samo rasističke i desničarske partije koje čitav svet mogu uvući u katastrofalne sukobe. Već smo svedoci ovakvog procesa: ekstremna desnica raste u Evropi, kao i u Americi.

Koliko god čudno to zvučalo levici je stabilnost kapitalizma u najvećem interesu. U našim okolnostima, u veku koji sasvim izvesno neće videti socijalističku revoluciju, poželjno je da glavni cilj levice bude stvaranje egalitarnog kapitalizma koji će smanjiti socijalne tenzije i sprečiti nove međunacionalne sukobe. Takav pokret mi danas zovemo demokratski socijalizam.

Naravno, pokret demokratskog socijalizma ne može biti jednostavna kopija socijaldemokratije. Samo ime socijaldemokratije je ukaljano, a i okolnosti su značajno izmenjene. Tradicionalna levica više ne postoji, dok je postalo prirodno da niži slojevi glasaju za konzervativne opcije.

Nova socijaldemokratija – demokratski socijalizam – imala bi izraženiju populističku crtu i nešto konzervativniji vrednosni sistem. Njoj su potrebni jaki i autoritativni lideri, koji bi mogli da pariraju desnim fanaticima.

Ipak, levica bi ostala verna demokratiji i evropskim vrednostima. Naš cilj bio bi da stvorimo društvo jednakosti, slobode i opšteg prosperiteta – alternativu neoliberalnom poretku kakav postoji u SAD, kao i autoritarnom kapitalizmu poput onog u Kini.