Poreklo levice i socijalizma

Nema istinske slobode bez ekonomske jednakosti – geslo je kojim se može sumirati osnovna svrha, delovanje i ideja levice. Koliko god sloboda i ljudskih prava nam bilo dato u postojećem sistemu, od stepena materijalnog blagostanja zapravo zavisi koliko ćemo zaista tu slobodu biti u prilici da uživamo.

Osnovne vrednosti koje baštini levica jesu kolektivizam i jednakost, spram individualizma kojeg baštine politike građene na prokapitalističkom viđenju sveta. Levica se obraća pre svega radničkoj klasi i nižim slojevima, nudeći rešenja kojima bi se popravio položaj radničkih i siromašnijih slojeva unutar postojećeg sistema (razne partije levice) te predvodeći pokrete kroz koje najsiromašniji društveni slojevi uspostavljaju svoju vlast (revolucionarni socijalisti).

No ovo je samo jedna opisna definicija i da bismo razumeli levicu moramo ići dalje – moramo je postaviti u njen istorijski kontekst. Odakle današnji individualizam, kolektivizam, jednakost, kapitalistička kompetitivnost i slično? Ovde nam se već javlja od kolike je važnosti razumeti transformaciju društva iz feudalizma u kapitalizam – gde možemo da vidimo kako je nastajao sistem u kojem živimo (kapitalizam, liberalna demokratija) pa samim tim i levica.

Borba za demokratiju

Socijalna levica, sa svim pravcima koje danas znamo, svoje korene ima u borbi za demokratiju, moderne vrednosti i pravnu državu. Progresivne snage koje su rušile feudalizam i izborile liberalnu demokratiju kasnije su se podelile na liberalne kapitaliste i levičare-socijaliste. Zato moramo uzeti u obzir istorijski kontekst u kojem su se buržoazija i budući socijalisti zajedno borili protiv aristokratije i staleškog društva.

Feudalno društvo bilo je poljoprivredno, sa preovlađujućom seoskom privredom. Vlastelini su polagali pravo na svoju zemlju, a seljaci koji na toj zemlji žive bili su prinuđeni da rade za njih. Feudalci su bili poput današnjih reketaša – svoje pravo na zemlju su uživali na osnovu obaveze da seljake i posed štite od uljeza i krađe. Politika, sudstvo i ekonomija nisu bili odvojeni: feudalac je istovremeno bio i politički poglavar, i sudija na svom zemljištu. Takođe, tokom srednjeg veka nije postojala ujedinjena, nacionalna država (iako se sama ideja počela razvijati u poznom srednjem veku): teritorijama su upravljali kraljevi, a te teritorije su dalje bile razdeljene po feudima gde su skoro potpunu kontrolu sprovodili vazali. Plemići su svoju zemlju dobijali od kralja, a zauzvrat su bili dužni da se obavežu da će sa kraljevima ići u rat i plaćati im porez.

Postepeno, u krilu feudalizma rasli su i razvijali se kapitalistički načini proizvodnje. Sa razvojem gradova nastaje i trgovina, a u ovim gradovima rastu slojevi slobodnog građanstva i buržoazije. Kmetovi sada shvataju da radom za buržuje sebi mogu omogućiti slobodniji život, beže u gradove i tamo postaju najamnici. Slobodni radnici neće biti osuđeni na prinudni rad već će raditi za buržuje, koji kupuju njihov rad i isplaćuju im plate.

Gradovi su postali središta kapitalizma u feudalnom društvu, a ubrzo se kapitalizam širio i van gradskih zidina. Sa nastankom robno-novčane ekonomije čitavo društvo je bilo primorano da se uključi i prilagodi novim trendovima.

Za razliku od feudalaca, koji su viškove oduzimali kmetovima tek da bi zadovoljili svoje lične potrebe buržuji su višak vrednosti akumulirali, ulagali i razvijali sredstva za proizvodnju. Buržuji su stvarali ono što danas nazivamo biznisom, dok su feudalci trošili isključivo na svoje lične potrebe i raskošni način života koji su vodili.

Takmičarska priroda buržoazije, stvaranje profita i duh kapitalizma ugrožavali su same temelje feudalnog društva. Dok su feudalci svoje bogatstvo dugovali isključivo poljoprivredi i kmetovima, u gradovima su se naglo razvijali zanatstvo i trgovina. Aristokratski sloj teško bi preživeo u tržišnoj utakmici u kojoj opstaju samo oni koji su tržišno konkurentni – plemići su svoje privilegije nasleđivali ili dobijali odredbom kralja.

Kako su feudalci i buržuji stvarali svoje bogatstvo na prilično različite načine, i njihove vizije poželjnog društva bile su drugačije. Feudalcima je bilo u interesu da sistem kastinskih i naslednih privilegija opstane, dok se buržoazija zalagala za društvo slobodne konkurencije i političke jednakosti – društvo u kojem će svako imati pravo svojine i biti slobodan da je kupuje i prodaje. Navedene vrednosti buržoazije postale su osnova jedne od prvih političkih ideologija, liberalizma.

Ipak, iako je društvo postepeno postajalo kapitalističko, samo političko uređenje ostajalo je feudalno. Tek kasnije je ovaj društveni proces krunisan političkim prevratom, buržoaskim revolucijama u kojima su se države prilagodile uspostavljenim ekonomskim odnosima. Tako nastaju moderna načela kojim se vode sve današnje države: slobodna pravna država, podela vlasti, skupština i političke partije... Cilj liberalne politike bio je da se razbije sistem feudalnih privilegija i sruši stara aristokratija.

Nastanak moderne levice

Kapitalizam za socijaliste ne predstavlja istorijsku grešku ili zlo koje je snašlo planetu. Naprotiv, rana levica je učestvovala u stvaranju kapitalizma kao od feudalizma naprednijeg društva. Taj i takav kapitalizam postavio je preduslove za demokratiju, globalizaciju pa i socijalizam.

I sam pojam levica nastao je tokom Francuske revolucije. U francuskoj Narodnoj skupštini na levoj strani sedeli su protivnici monarhije, a na desnoj monarhisti; „levica“ je postala sinonim za prevratničko, napredno, za socijalni radikalizam.

Buržoaske revolucije označile su novu prekretnicu u istoriji čovečanstva. Feudalizam je konačno srušen, kmetstvo ukinuto, a svet kako su ga ljudi do tada zamišljali iz korena se promenio.

U ovakvom kontekstu socijalizam je mnogim ljudima delovao kao logični nastavak revolucionarnog procesa. Svest modernog vremena bila je znatno drugačija od današnje – društvom je vladao revolucionarni zanos i postojala je vera u opšti progres te jednakost ljudi.

Takođe, rast industrijalizacije i kapitalizma proizveli su velike nejednakosti u svojoj prvoj fazi – rani kapitalizam bio je brutalan. Tehnološka revolucija i napredniji sistem bili su praćeni i mnogim negativnim posledicama, poput dečijeg rada (tokom industrijske revolucije bilo je uobičajeno da deca rade u fabričkim pogonima i rudnicima). Takve posledice kapitalizma dodatno su pomogle jačanju socijalističkih struja.

Sam liberalizam – koji se najkraće može opisati kao ideologija kapitalizma, nastala tokom borbe protiv feudalizma – podelio se na dve struje. U okviru pokreta koji se zalagao za kapitalizam, demokratiju i liberalnu državu iskristalisala su se dva pravca: jedan, u kojem se smatralo da je kapitalizam poslednji stupanj ljudskog razvoja i sistem najbliži savršenom; i drugi, koji je smatrao da se i kapitalizam može prevazići te da on sam ne označava najviši stepen jednakosti i slobode u društvu.

U početku se ova „socijalna“ struja liberala i demokrata nazivala istinskim demokratama. S vremenom, socijalisti su postali zaseban politički pravac, a prokapitalistički liberali postajali su sve češće njihovim neprijateljima zbog isuviše apologetskog stava prema kapitalizmu i nekritičkog prihvatanja socijalne nejednakosti.

Socijalizam je najpre nastao u jednom utopističkom obliku, da bi se potom razvile komunističke i socijaldemokratske struje. Iako su među njima postojale značajne razlike, sve ove politike su za svoj krajnji cilj imale besklasno društvo.

Politika levice

Tehnološki progres i rast proizvodnih snaga omogućili su čovečanstvu da napreduje od plemenskog preko robovlasničkog i feudalnog, pa sve do industrijskog društva. Za revolucionarne socijaliste, ovaj put se završavava komunizmom – istinski slobodnom zajednicom u kojoj se ljudi u potpunosti oslobađaju eksploatacije i podele društva na klase.

Levičari smatraju da se društvo kroz svoj istorijski razvoj kretalo ka sve višoj egalitarnosti ali da kapitalizam još uvek nije sistem u kojem su društvene nejednakosti u potpunosti ukinute. Drugim rečima, i kapitalizam sa sobom donosi nove oblike nejednakosti, ekonomsku neravnopravnost spram koje je takođe potrebno zauzimati kritički odnos.

Kako bilo, kapitalizam je označio veliki skok u celokupnom razvoju ljudskog društva. Ovo nam postaje jasnije kada razmotrimo stepen demokratije koji je omogućen u kapitalističkom društvu.

Sama ideja demokratije najpe je razvijana u robovskom društvu. Antička demokratija i danas ostaje inspirativan primer za mnoge. Ipak, u ovoj demokratiji žene nisu imale pravo glasa, kao ni robovi. Plemenske i feudalne države bile su nedemokratske i tiranske. Liberalna, kapitalistička demokratija prvi je oblik političkog uređenja koji garantuje ljudska prava svim članovima društva.

Ali kako izgleda kapitalistička sloboda? U teoriji, svi građani imaju ista prava. Ne postoji nijedan zakon koji nekome zabranjuje da započne svoj biznis, da stvara profite i da se bogati. Više ne postoji feudalni sistem u kojem se privilegije nasleđuju i zemlja dobija od kralja. Sudi se po pravu, sudstvo je nezavisno i svi građani su jednaki pred zakonom.

Ipak, formalna jednakost ne znači i jednake mogućnosti. Uzmimo za primer današnju Srbiju: među ekonomskom elitom samo je 2,2 odsto dece niskokvalifikovanih radnika. Na Beogradskom univerzitetu studira tek oko 3 odsto radničke dece. Dete koje se rodilo u sirotinjskoj porodici nema mnogo izgleda da napreduje – ovu kapitalističku realnost nije izbegla nijedna kapitalistička zemlja, iako postoje egalitarniji i manje egalitarni oblici kapitalizma.

Levica, koja je u svom izvornom značenju podrazumevala liberalizam i buržoasku struju protiv apsolutizma, tokom 20. veka postaje sinonimom za socijalističku politiku. Istinska jednakost, po levičarima, ne podrazumeva samo jednakost u pravima – već i jednake šanse. Ostvarenje cilja istinske jednakosti i eliminisanje ekonomske neravnopravnosti glavna je misija levice.