Neoliberalizam i krah socijaldemokratije

Danas su mnogi zaboravili da je u godinama nakon Drugog svetskog rata čitav svet – uključujući tu i Zapad – živeo u svojevrsnom egalitarizmu. Nakon rata nastupio je period obnove i izgradnje, a evropske vlade razvijale su jednu drugačiju vrstu kapitalizma.

Taj i takav kapitalizam zaštitio je stanovnike evropskih zemalja od pogubnih posledica tržišne ekonomije, bilo je mnogo više intervencionizma u ekonomiji, a socijalna država bila je širom prihvaćen model na Zapadu.

Ipak, nakon trideset godina pojavili su se prvi problemi koji su doveli do stvaranja ekonomske krize. Kao što je i Marks često ukazivao, kapitalizam je osuđen na ciklične i ponavljajuće krize koje neminovno nastupaju.

Kriza sedamdesetih imala je duboke posledice po opštu svest pa i politike svetskih zemalja. Naviknuta na lagodan i prosperitetan život, Evropa se po prvi put nakon dugo vremena susrela sa inflacijom, rastom nezaposlenosti te padom proizvodnje.

Tako je nastala i nova vladajuća ideologija, novi narativ koji je postao široko prihvaćen među političarima, ekonomistima i običnim ljudima. Danas ga nazivamo – neoliberalizam.

Neoliberalni ideolozi govorili su da je sada potrebno raditi sve suprotno od onoga što je podrazumevala ranija, socijaldemokratska politika. Nemamo drugog izbora, moramo smanjiti socijalna davanja, govorili su oni. Moramo omogućiti gazdama da lakše otpuštaju radnike i tako ih motivisati da više ulažu, jer investicije padaju. Moramo ukinuti svaki oblik državne intervencije u ekonomiji, to nas je i dovelo do krize.

Zavladala je cinična svest i mnogi su preporuke neoliberalnih ideologa prihvatali zdravo za gotovo. Ali nakon primene ovih mera posledice su bile još gore: povećala se nezaposlenost, opala je proizvodnja, a nasilje i ulični neredi postali su deo svakodnevice. U međuvremenu, levica je nestala sa političke mape i mase su svoj bes mogle kanalisati jedino kroz razne varijante ekstremno desne politike.

Nova radnička klasa i nestanak političke levice

Tradicionalna radnička klasa, kakvu su opisivali Marks i Engels, nestala je u novom poretku. Zamenila ju je nova radnička klasa, koja je mnogo manje vidljiva i teže joj je da se organizuje.

Evropska društva prošla su fazu deindustrijalizacije, a posebno su bivše socijalističke zemlje – poput Srbije – ostale bez svoje industrije i velikih industrijskih zona. Mali deo radničke klase zaista i radi u fabrikama, uglavnom ima više plate i predstavlja neku vrstu radničke aristokratije.

Proletarijat današnjice čini ogroman sloj niskokvalifikovanih radnika koji su zaposleni u uslužnoj industriji – to su čistačice, kuvari, vozači...

Novi proleteri nisu upućeni jedni na druge – oni ne rade u velikim industrijskim pogonima i teško da se mogu sindikalno organizovati. Ovi ljudi uglavnom rade na privremenim i nisko plaćenim poslovima.

Levica je bila nespremna na velike promene u socijalnoj strukturi radničke klase. Ona ih nije razumela, stari radnici kojima se obraćala više nisu postojali, a novu radničku klasu niti je registrovala niti je znala kako da joj se obrati.

Tako su levičarske partije počele da se okreću nekim drugim slojevima ili da postepeno nestaju sa političke scene. U međuvremenu, konzervativne stranke uočile su nove slojeve i shvatile su njihov značaj za savremene političke partije. Siromašnima su poručivali: levica vas je izdala, mi smo sada vaš glas!

U našim okolnostima veoma je važno da prepoznamo izmenjenu društvenu strukturu i posledice koju ova promena ostavlja po politiku. Sindikati više nisu organizacije preko kojih je moguće ujediniti radničku klasu i formirati njenu svest. Štrajkovi i radnički protesti gube svoju raniju funkciju, kako je veći deo proletarijata neorganizovan.

U znatno izmenjenom kontekstu političke partije igraju mnogo važniju ulogu. Takođe, svaka stranka koja želi radničke slojeve na svojoj strani mora se mudro koristiti populizmom i od njega ne sme zazirati. Populističke partije – bile one leve ili desne – danas su jedine koje imaju pristup društvenim slojevima novog proletarijata.

Današnja socijal-demokratija ne samo da je opterećena svojom prošlošću već je i žrtva krize vođstva. U eri nestabilnosti i materijalne neizvesnosti mase biraju lidere koji su autoritativni i odaju utisak „da mogu završiti stvari“. Zato je pronalaženje istinskih vođa koji se siromašnima mogu predstaviti kao jedni od njih od ključne važnosti za oživljavanje i povratak socijaldemokratije.