Levica i nacionalizam

„Zato je za današnju levicu od odlučujuće važnosti da odbaci i antinacionalizam i nacionalizam. Umesto da se bavi osudama nacionalističke retorike zadatak levice je da stvori bolji i privlačniji kolektivistički identitet.“

Koreni današnjih nacionalizama nesumnjivo su u raspadu Jugoslavije. Ova velika država, iako nominalno socijalistička, bila je kapitalistička tvorevina i tržišna ekonomija. Sistem koji je razvijan u Jugoslaviji doveo je do ekonomskog rata razvijenih i manje razvijenih republika, što će kasnije rezultirati nacionalizmom i raspadom zemlje.

Jugoslavijom je vladao autoritarni režim Tita – titoističke dogme održavale su se silom, a odnos prema nacionalnim, ekonomskim i političkim pitanjima razvijao se bez ikakvog plana i vizije. Tako je višenacionalna država bila oročena postojanjem Tita – sa njegovom smrću sustigli su nas nedostatak politike i plana.

Rezultat sloma Jugoslavije bio je krvav rat za stvaranje posebnih, nacionalnih država. Svojom politikom samoupravljanja Tito je oslabio saveznu državu do te mere da ona nije mogla biti snaga koja će garantovati mir dok se ne bi dogovorile granice budućih država. Posebne države tako su mogle biti uspostavljene samo kroz rat i etnička čišćenja koja su obeležila ovaj period.

Devedesetih godina nije bio moguć levičarski otpor ratu i raspadu. Za ovako nešto bila je potrebna kredibilna leva opcija, koja bi spremno dočekala krizu. No istinsku levicu nije bilo moguće stvarati u Titovoj Jugoslaviji – takva politika bila je zabranjena, a netitoistički komunisti surovo su proganjani.

Politički poredak Srbije i sve ideološke podele koje opstaju do danas, nastali su u kontekstu raspada Jugoslavije i stvaranja novih država. Tako su nastale i nacionalističke i građanske, antinacionalističke struje i partije.

Ali ovde nije bilo politike koju bi levičari mogli da podrže. Kada uđete u pogrešan autobus – sve stanice su pogrešne. U „pogrešan autobus“ naša društva ušla su mnogo pre 1990. ili 1989. i levičari sa ispravnom linijom morali su se pomiriti sa tužnom istinom da za njihovu intervenciju u postojećem političkom poretku jednostavno nema mesta.

U isto vreme, šovinistički nacionalizam narastao je do neviđenih razmera. Kako je svaka nacija imala prostor gde je bila ugroženom manjinom, a rat nije mogao biti izbegnut, većina ljudi razvijala je veliki – i sasvim opravdan – strah za svoj opstanak. Takav strah dalje ih je vodio ka međusobnoj mržnji i nepoverenju. Rezultat nam je poznat: eksplozija ratnog šovinizma i većinska identifikacija sa nacionalizmima.

Antinacionalističku orijentaciju razvijali su isključivo slojevi „crvene buržoazije“. Radilo se o delu društva koji je svojim mestima u partijskom aparatu bio vezan za zapad, često putovao i baštinio kosmopolitske vrednosti. Inženjerima, trgovcima, bankarima i drugim povlašćenim kategorijama društva nikako nisu bili u interesu zatvaranja tržišta, sankcije i snažni politički potresi.

Nacionalizam i kolektivizam

Pitanje koje se danas nameće je - zašto su nacionalizmi toliko jaki, čak i trideset godina nakon raspada Jugoslavije?

Odgovor na ovo pitanje zapravo je prilično jednostavan. Radnički i niži slojevi, koji su ideološki vezani za kolektivizam, nakon sloma kolektivističkog identiteta socijalizma ovaj su zamenili kolektivističkim nacionalnim identitetom – drugog nije bilo „u ponudi“.

Ideologiju ovde treba posmatrati kao jezik, kao medij i način izražavanja. Svoje klasne interese, probleme i aspiracije niži slojevi su decenijama izražavali kroz nacionalistički pogled na svet. Kako nije postojao drugačiji svetonazor kroz kojeg bi se mogle artikulisati težnje siromašnih slojeva, nacionalistički identitet je za njih postajao sve bitnijim.

Sa druge strane, oni kojima je stran i odbojan svaki princip kolektivizma, oni koji sebe ne definišu kroz pripadanje nekoj zajednici i uglavnom izražavaju otpor prema svakoj vrsti kolektivističkog identiteta – tačno ti delovi društva deklarišu se kao antinacionalisti. Dakle, nije nacionalizam to prema čemu se antinacionalisti zapravo određuju već kolektivizam (isti ovi ljudi negativno bi regovali i na kolektivistički identitet socijalizma).

Nacionalizam i anti-nacionalizam

Internacionalizam se ne može poistovećivati sa antinacionalizmom. Istinski internacionalizam podrazumeva postojanje stvarnog pokreta, poput komunističkog pokreta koji je nekad ujedinjavao različite nacije. Tokom Prvog i Drugog svetskog rata za levičara ne bi bilo dileme – svaki levo orijentisan pojedinac podržao bi internacionalistički komunizam umesto nacionalizma.

Ipak, danas ne postoje ovakvi pokreti i na delu imamo sasvim drugačiju podelu. To je podela na niže slojeve koji svoju međusobnu solidarnost grade kroz pripadnost narodu i naciji – i elitistički nastrojene delove populacije koji neretko izražavaju alergiju na narod, kolektivističke identitete i svaku vrstu pripadnosti zajednici.

Antinacionalistički orijentisani levičari nekritički prihvataju zatečenu ideološku podelu i u okviru nje se pozicioniraju. Na taj način gube kontrolu nad time ko će adresati njihove politike biti, kome će se obraćati i za svoje pristalice – manje ili više svesno – biraju srednje i više slojeve. Tu dalje postoji i povratna sprega – kako se levičari uglavnom obraćaju delu srednjeg sloja oni sve više počinju govoriti jezikom tog i takvog sloja.

Zato je za današnju levicu od odlučujuće važnosti da odbaci i antinacionalizam i nacionalizam. Umesto da se bavi osudama nacionalističke retorike zadatak levice je da stvori bolji i privlačniji kolektivistički identitet.

Progresivna politika

Iako levica po prirodi stvari ne može biti nacionalistička, za uspeh pametne levice veoma je bitno da se ne grozi nacionalnog i pozitivnog, rodoljubivog patriotizma.

Jako je važno i da razumemo razliku između šovinizma u politici – i šovinističkog nacionalizma koji je prisutan u narodnom folkloru. Šovinističke izjave ne smemo dopustiti ljudima iz naših redova, niti ih smemo ohrabrivati kada se pojavljuju u svom političkom obliku. Sa druge strane, „folklornim šovinizmom“ ne treba da se bavimo u svojim nastupima – na taj način uplićemo se u sukob antinacionalista i nacionalista.

Drugim rečima, političara koji izražavaju šovinističke i nacionalističke ideje treba da se klonimo. Ali ne smemo sebi dozvoliti da osuđujemo narod i niže slojeve zbog prisustva šovinizma ili nacionalizma u njihovoj kulturi.

Bude li nekakva buduća levica Srbije „antinacionalistička“ to će značiti i da je ona otuđena od narodnih masa – samim tim, postavlja se pitanje njene autentičnosti. Levica koja mašta o idealnim političkim subjektima nikada neće moći da radi sa stvarno postojećom radničkom klasom – pa tako neće ni biti u prilici da gradi prijateljstvo balkanskih naroda.

Jer, istinski internacionalizam ne gradi se kroz isprazne fraze i parolašenje – već zahteva stvarnu osnovu na kojoj bi se bratstvo balkanskih i drugih naroda moglo zaista razviti. Platforma za novo balkansko ujedinjenje mogu biti samo međusobno solidarni i povezani levičarski režimi. Veliki poduhvat bi naravno podrazumevao da leve i progresivne stranke mobilišu nacionalistički orijentisanu većinu za svoju politiku.

Stoga, ukoliko zaista želimo da menjamo Srbiju i Balkan, ne treba da imamo problem sa time što su naši glasači nacionalisti. Samo je potrebno da patriotska osećanja usmerimo na ispravan način, ne odričući se svoje orijentacije i, istovremeno, ne čineći neodgovorne poteze kojima se dodatno raspiruju nacionalizmi.