Marks, antikapitalizam i komunizam

U današnjem svetu još uvek nije moguće govoriti o antikapitalizmu bez spomena Marksa. I to je tako sa dobrim razlogom – Marks nam je pružio naučnu i sveobuhvatnu teoriju društvenog razvoja, koja još uvek ne gubi na relevantnosti. I pored toga što se teoretičarima antikapitalizma sve češće smatraju antiglobalistički demagozi – sa kojima se Marks nikako ne bi složio – Marks i njegove ideje još jednom su se našle u centru pažnje intelektualnih krugova u Evropi.

Karl Marks bio je nemac jevrejskog porekla koji je život proveo u više zemalja – Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji i Engleskoj. Rođen je u imućnoj, advokatskoj porodici ali je tokom većeg dela svog života bio krajnje siromašan. Politički angažman započeo je u radikalnom, liberalnom miljeu nemačkih studenata koji su kritikovali političke i verske institucije.

Okolnosti u kojima je Marks pisao i delovao bile su veoma dinamične. Tadašnje nemačko društvo našlo se u raskoraku između starog feudalnog poretka i modernog, industrijskog kapitalizma. Marks je pripadao struji radikalnih demokrata koja se suprotstavljala tiraniji, represiji i ugrožavanju medijskih sloboda.

Tokom svog boravka u Francuskoj, Marks je pripadao krugovima koji su baštinili vrednosti Francuske revolucije. Upravo unutar demokratskog i liberalnog miljea razvijale su se prve socijalističke ideje.

Prve socijalističke škole mišljenja bile su uglavnom utopističkog karaktera. Revolucionari su smatrali da se društvena promena može izvesti kroz prosvetljivanje masa i svojevrsno propovedanje.

Ubrzo se stvorila i posebna struja – koja će se kasnije nazvati komunističkom. Komunisti su smatrali da grupa ljudi lepih namera ne može zaista i promeniti svet – potrebno je locirati onaj deo društva koji je najviše pogođen kapitalizmom. Radničku klasu i njene organizacije komunisti su smatrali nosiocima revolucionarne promene, a takođe su napominjali da kritika kapitalizma mora biti naučno zasnovana. Nove ideje predstaviće Karl Marks i Fridrih Engels – ideolozi pokreta koji će se vrlo brzo proširiti po čitavoj planeti.

Rađanje naučnog socijalizma

Utopisti su sva ranija društva posmatrali kao neku vrstu istorijske greške, uključujući tu i kapitalizam čiju progresivnu stranu nisu prepoznavali. Svoje zalaganje za socijalizam zasnivali su na moralističkoj kritici klasnog društva – ne na naučnim uvidima u istoriju ekonomskih i političkih sistema. Primera radi, za utopiste i nenaučne socijaliste ljudsko društvo je moglo razviti socijalizam i stotinama, hiljadama godina ranije – samo da smo bili malo pametniji!

Marksova vizija se razlikovala od utopijskih socijalista i anarhista. Komunisti, poput poznatog dvojca, su smatrali da je ljudsko društvo prošlo kroz neizbežnu evoluciju, te da je svaki društveni sistem bio napredniji od onog prethodnog. Za Marksa, socijalizam je postao ostvarljiv tek u modernom i globalizovanom poretku koji je posledica dugog društvenog razvoja. Iako se komunisti zalažu za prevazilaženje klasnih podela, one su im istorijski opravdane: čak i ropstvo je marksistički posmatrano u svom istorijskom kontekstu, naglašavajući da je robovlasnički sistem, ma koliko bio brutalan, bio neophodan preduslov za razvoj civilizacije.

I kroz čitav Komunistički manifest Marks i Engels hvale kapitalizam i ukazuju na njegovu progresivnu prirodu. Oni se dive procesu industrijalizacije i urbanizacije te rastu globalne ekonomije koja se odvija u novom kapitalističkom sistemu. Govore o starim institucijama i prevaziđenim društvenim normama koje postepeno nestaju u modernom poretku.

Manifest je sjajan primer primene marksističke nauke i metoda na turbulentan period svetske istorije. Marks i Engels nam pružaju uvid u ono što se krije iza revolucionarnih promena jednog društveno-političkog sistema u drugi i napredniji. Oni naglašavaju da razvoj proizvodnih snaga u jednom trenutku zahteva novi način proizvodnje koji bi bio prilagođen tom napretku.

Tako globalizacija koju je sa sobom doneo kapitalizam u budućnosti može voditi ka uspostavljanju svetskog sistema u kojem bi se resursi racionalno raspoređivali, a proizvodnja demokratski planirala. Tendencija ka centralizaciji kapitala, pored svojih negativnih posledica, stvara okruženje u kojem na kraju postaje logično da sredstva proizvodnje pređu iz ruku velikih korporacija u vlasništvo čitavog društva.

Naime, industrijski kapitalizam podrazumeva centralizovanu i društvenu proizvodnju. Ukrupnjavanje proizvodnje znači da čitav niz ljudi učestvuje u stvaranju finalnog proizvoda – za razliku od ranijih društava u kojima se proizvodnja odvijala u malim i individualnim radionicama. U složenom sistemu kapitalističke proizvodnje niko zaista ne može reći „ovo je moj proizvod“ ili „ovo sam ja napravio“. Proizvodnju u kapitalizmu čine mnoge fabrike i industrije – povezani, međusobno zavisni sistemi koji uključuju ogromne mase radnika.

Pomenutom koncentracijom proizvodnje ostvaren je glavni preduslov za novo i pravednije društvo. Ukoliko bi se društvena proizvodnja nadopunila i društvenim vlasništvom, više ne bi bilo različitih, privatnih vlasnika i ekonomija bi postala mnogo racionalnijom. Izbegle bi se i ciklične krize karakteristične za kapitalizam, kako društvo ne bi zavisilo od tržišnih mehanizama i međusobne konkurencije kapitalista. Čitava proizvodnja ne bi više bila podređena prodaji ili razmeni – u komunističkom svetu proizvodi se ne bi prodavali već bi se raspoređivali prema demokratski utvrđenom planu.

U Manifestu komunističke partije nema mnogo reči o tome kako bi komunističko društvo zapravo i izgledalo. Pamflet se pretežno bavi promenama u društvu koje je izazvao kapitalizam, a mnogo manje samim komunizmom. Najelaboriraniji opis onoga što komunizam predstavlja nalazi se u članku koji se zove Kritika gotskog programa. Kritika je tako neizostavan dodatak Komunističkom manifestu, i takođe se može smatrati manifestom komunizma.

Marks i kritika kapitalizma

Za razliku od ranijih društvenih sistema, u kapitalizmu se eksploatacija vrši na veoma suptilan način – što je umnogome čini nevidljivom. Radnici u kapitalizmu plaćeni su kroz nadnice, čime se stvara lažna slika da nisu zaista eksploatisani. Ipak, kapitalisti poseduju sredstva za proizvodnju i prisvajaju značajan deo proizvoda tuđeg rada.

Kako se boriti protiv takvog sistema? Marks nam poručuje da svaki način proizvodnje u klasnom društvu trpi pod sopstvenim kontradikcijima koje ga u jednom trenutku neminovno dovode do krize. Tada se otvara mogućnost za revoluciju i uspostavljanje novog i drugačijeg društva.

Pomenute protivrečnosti dovode do periodičnih nestabilnosti koje dugo ugrožavaju kapitalizam pre nego što bi ga dovele do njegovog kraha. Ekonomske krize mogu se ponavljati, ali svaka od njih ima svoje posledice. Početkom 20. veka jedna takva kriza dovela je do komunističkih revolucija, ali i do uspona fašizma. Pored ostalog, i čitava ideologija neoliberalizma rezultat je krize koja je u svetu nastupila tokom sedamdesetih godina.

Marks se nije mnogo bavio predviđanjima o krahu kapitalizma. Ali jeste imao ideju kako će do kraja eksploatatorskog sistema na kraju i doći. Centralizacija sredstava za proizvodnju izazvaće ogroman socijalni jaz između bogatih i siromašnih – proces koji se već dešava u našem svetu. Takvo siromaštvo i privatno prisvajanje jedne zapravo društvene proizvodnje izazvaće revolucije i promenu u celokupnoj društvenoj svesti. Ogroman tehnološki napredak (poput onoga što danas nazivamo veštačkom inteligencijom) biće sputan privatnom svojinom i kapitalizmom – i čovečanstvo će ustati protiv društvenih odnosa koji ometaju osloba đajući potencijal tehnike.

Marksizam

Najveće dostignuće Marksa jeste stvaranje svojevrsne teorije istorije, teorijskog aparata koji nam pomaže da razumemo osnovne zakone društvenog razvoja. Takav sistem nekada se naziva istorijskim materijalizmom, a najčešće marksizmom.

Za marksiste istorijski razvoj se bazira, pre svega drugog, na ekonomiji i odnosima proizvodnje. Istorijski materijalisti ne potcenjuju druge faktore - ne radi se o rigidnom ekonomskom determinizmu. Ipak, razvojem ljudskih društava upravljaju određeni zakoni i istorijski događaji ne mogu se svesti na puku slučajnost ili na delovanje velikih i važnih ljudi.

Marksisti takođe ispravno shvataju da nijedno društveno uređenje ne postoji za sva vremena - svaki poredak ima svoj uspon, razvoj i trenutak kada dostigne sopstvene granice. Postojeći odnosi u proizvodnji sputavaju potencijal koji je stvoren razvojem proizvodnih snaga i na kraju bivaju zamenjeni novim i naprednijim.

Kao što kapitalizam predstavlja trenutno najviši stadijum društvenog razvoja, on je istovremeno i poslednji oblik klasnog društva. Tek u kapitalističkom sistemu stvoreni su uslovi za razvijanje novog i drugačijeg sveta: sveta u kojem više ne bi bilo podele društva na klase niti posebne vrste ljudi koja živi od rada drugih.