Levica i socijalni liberalizam

Liberalizam je bio subverzivan pokret koji je donosio duboke promene u odnosu na ustaljeni poredak staleškog društva. Ideje slobode pojedinca i ljudskih prava su se hrabro suprotstavile sistemima kastinskih privilegija i postavile temelje za transformaciju društva. Njihov cilj je bio osloboditi pojedinca od okova feudalizma i omogućiti mu da se razvija i ostvaruje svoje potencijale.

Sloboda pojedinca, ključna komponenta liberalizma, značila je da svaki pojedinac ima pravo da slobodno misli, izražava svoje ideje i verovanja, bez obzira na svoj društveni status ili poreklo. Ova ideja je bila subverzivna jer je izazivala osnovne principe feudalizma koji su se zasnivali na striktno definisanim privilegijama za određene staleže. Liberalizam je donosio novu paradigmu u kojoj se vrednovala autonomija i dostojanstvo svakog pojedinca.

Pored toga, liberalne ideje su izazivale i kritikovale društvene i političke strukture staleškog društva. Koncept pravne države, koji se temelji na vladavini zakona i jednakosti pred zakonom, bio je suprotstavljen konceptu plemstva koje je uživalo privilegije na osnovu svog rođenja. Pravna država je postavljala jasna pravila igre koja su se primenjivala na sve članove društva, bez obzira na njihov društveni status. Ovo je bilo izazovno za plemstvo koje je godinama uživalo u svojim privilegijama na račun ostalih slojeva društva.

Sloboda pojedinca, pravna država i ljudska prava su bili mehanizmi koji su se koristili kako bi se srušile kaste i privilegije. Ove ideje su označile prekretnicu u društvenim odnosima i postavile temelje za moderno društvo u kojem nastaje i ideja socijalizma. Sa novim društvenim odnosima stvara se i kritika liberalizma kao ideologije koja u kapitalističkom kontekstu sistemu osigurava legitimitet.

Kritika liberalizma

Kritika liberalizma ne znači njegovo odbacivanje ili denuncijaciju – ovo je karakteristika ekstremno desnih partija. Sasvim suprotno, levica liberalizam kritikuje zbog toga što su ideje slobode, jednakosti i pravde u okviru kapitalizma nedostižne.

Socijalni liberalizam jedan je od važnijih aspekata liberalne ideologije. Radi se o vrednosnom sistemu koji afirmiše ljudska prava i slobode - ove slobode snažno su podstakle razvoj kapitalizma i razvlašćivanje tiranskih feudalnih gospodara. U početku, radilo se o pravima koja se, pre svega drugog, odnose na pravnu jednakost, slobodno privređivanje i demokratsko odlučivanje. Kasnije, govorilo se i o nizu drugih prava koja su postala aktuelna u savremenom svetu.

Marks je kritikovao liberalizam sa antikapitalističkih pozicija, ali je podržavao ljudska prava (političku emancipaciju) kao progresivnu meru koja omogućava veći stepen sloboda u postojećem, klasnom društvu. I Lenjin i Marks su smatrali da postojanje političkih prava još uvek ne znači da živimo u društvu jednakih šansi. Bogati i siromašni su ravnopravni pred zakonom, ali u stvarnosti nemaju jednake mogućnosti da materijalno prosperiraju.

Ipak, ovde i dalje govorimo o „starom liberalizmu“. Danas se za pojam liberalizma vezuju pre svega diskurs tolerancije i političke korektnosti, relativno novi fenomeni koji nastaju u drugoj polovini dvadesetog veka. Novi liberalizam nastoji da premesti fokus s klasičnih temelja ljudskih prava na dublja pitanja kulture i etičkog rasta.

Politička korektnost i "nova levica"

Izvorni liberalizam koji se temelji na borbi za pravnu državu i poštovanju ljudskih prava razlikuje se od savremenog liberalizma. Današnji liberali zalažu se za režim političke korektnosti, a kao veoma važan cilj ističu afirmaciju manjinskih – seksualnih i drugih – identiteta te slobodnijih životnih stilova.

Novi liberali takođe se vode idealističkim iluzijama po kojima pojedinci kroz svoje lične izbore mogu da promene društvo. Sledeći maksimu „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“, oni žive u uverenju da će svet promeniti kroz svoje promovisanje upotrebe drugačijeg jezika (govora koji nije rasistički, seksistički ili uopšte jezik predrasuda).

Pokreti za toleranciju i političku korektnost često podsećaju na stari, utopijski socijalizam kojeg su kritikovali Marks i Engels. Biti politički korektan znači izbegavati govor i prakse koje mogu uvrediti drugog, najčešće manjinske grupe. Nova levica i savremeni liberali smatraju da se kroz podizanje svesti može izvršiti korenita promena društva koja vodi ka rešenju za niz dubokih, društvenih problema.

Sve češće se tako susrećemo sa konfliktima unutar liberalnog i levičarskog miljea, gde se učesnici međusobno optužuju za nedoslednost u pogledu vrednosti. Ovaj trend samo potvrđuje apsurd političke korektnosti, jer nije moguće biti „pravi“ muški feminista ili zagovornik LGBT zajednice kao heteroseksualac. Naši kulturni obrasci zavise od društva u kojem živimo, i nikada nije moguće potpuno se odupreti dominantnom moralu. Autentični muški feminizam ili iskorenjivanje homofobije su stoga mogući samo u drugačijem, nekapitalističkom okruženju, a ne unutar ograničenih zajednica koje pokušavaju veštački stvoriti alternativnu kulturu unutar postojećeg društva.

Novi liberalizam, čini se, često pronalazi utehu u stvaranju zamršenih novotarija rečnika – „ablizam“, „specizam“, „mikroagresije“ – pridajući svakom od tih izraza karakter specifičnog društvenog problema. No, on možda ne prepoznaje dublju istinu: svi ovi izazovi proističu iz nedostatka ispravne socijalizacije i ograničenog oblika integracije u društvu. Ono što nam zaista treba nije konstantno nabrajanje ovih pojmova i beskrajna „edukacija“ o svakom od njih, već snaga za izgradnju zdravog društva koje podstiče normalnu socijalizaciju.

Kampanja za političku korektnost delimično jeste osnažila žene, homoseksualce i razne manjinske grupe – ali isključivo u delovima viših i srednjih slojeva koji su liberalno orijentisani te su već podložni narativu i načelima nove levice. Ipak, tamo gde se nastani siromaštvo po pravilu vlada i netolerancija. Vremenom se pokazalo da projekat tolerancije ne može uticati na šire slojeve, i da se na ovaj način ne mogu rešiti oblici ugnjetavanja koji su posledica kapitalističkog, klasnog društva.

Drugim rečima, tako duboka promena u kulturi i vrednostima gde bi vladajući moral isključivao svaki oblik reprodukovanja diskriminatornih obrazaca, jedna takva promena moguća je samo u radikalno drugačijem društvu ili državi. A kako bismo izgradili takvo društvo potrebno je da najpre imamo radne mase na svojoj strani, što nismo u mogućnosti ukoliko nam je retorika bazirana na borbi protiv predrasuda ili diskriminacije.

Savremeni liberali i nova levica nisu pak prepoznali nedostatke politike identiteta. Liberalni levičari (tzv. „nova levica“) svesno biraju da budu definisani kroz svoj odnos prema pitanjima predrasuda, konzervativizma i političke korektnosti. Iako se zalažu za socijalnu pravdu, oni prihvataju da njihovi glasači i neposredno okruženje u kojem se kreću – umesto radnika i nižih slojeva – budu nevladine organizacije, manjinske grupe i mladi iz srednje klase.

Nova levica ne samo što ne nudi rešenje za društvene nejednakosti, već je i direktna brana rastu i popularizaciji levice. Savremene partije razvijaju retoriku koja ne komunicira sa potrebama radnih masa, dok socijalni radikalizam prepuštaju desnici.

Danas je, više nego ikad, jasno da je od presudne važnosti da levičari konačno raskinu se nasleđem „nove levice“ i „novog liberalizma“. Konzervativne i liberalne partije zajedno su sprovodile neoliberalnu politiku, izazvale krizu i uspon radikalne desnice. Dalji rast ekstremizma i urušavanje životnog standarda može da spreči samo pametna levica – levica koja se obraća širokim narodnim masama, levica koja se bavi socijalnim pitanjima poput nezaposlenosti, levica koja će obnoviti veru u socijalnu pravdu.