Šta znači biti levičar

Poslednjih tridesetak godina pojam levice je sve teže objasniti, barem ako sledimo stavove koje nameće dominantna ideologija. Mladi koji žele učestvovati u politici često su suočeni sa konfuznim definicijama, a ideali levice neretko se predstavljaju kao prevaziđeni. Zato ćemo krenuti sa baš tim, osnovnim pitanjem: šta je levica i šta bi ona mogla danas da bude?

Pre svega drugog, treba napomenuti da autentična levica svoju podršku crpi iz nižih slojeva koji obuhvataju siromašnije građane, a svoje političke neprijatelje nalazi pretežno u srednjoj i višoj klasi. Udruženja i partije levice zagovaraju društvene promene ka sve većoj jednakosti, dok desnica društvenu nejednakost uglavnom smatra opravdanom i nužnom.

Orijentisanost ka siromašnim slojevima podrazumeva da svoje pristalice levica traži među nezaposlenima, zanatlijama i radnicima u proizvodnji – pre nego drugim delovima društva (primera radi, zaposlenima na kancelarijskim poslovima).

Ipak, pauperizovani slojevi koji treba da su glavna ciljna grupa za savremenu levicu razlikuju se od onoga što smo nekada nazivali radničkom klasom. U današnjoj Srbiji nema mnogo fabrika – pa ni fabričkih radnika.

Zato je važno da izbacimo iz glave stereotipnu sliku radnika i prepoznamo i tip novog, prekarnog sloja kojem se obraćamo. To mogu biti dostavljač, vozač autobusa, pica majstor... Svi ovi ljudi rade uglavnom na nesigurnim, slabo plaćenim poslovima i, za razliku od tradicionalne radničke klase, retko mogu da se organizuju.

Sirotinja i depriviligevani slojevi koje želimo vezati za sebe trenutno najčešće glasaju za velike, konzervativne stranke. Tipičan predstavnik radničkog sloja pristalica je Srpske napredne stranke, ne veruje u politiku i prati skoro isključivo tabloidne medije.

Levičarski principi

Ekonomska politika levice fokusirana je na pravednu raspodelu, što ne znači da levica ne vodi računa o budžetskoj disciplini. Levica zagovara više poreze za bogate i srednju klasu – poresku politiku koja bi vladi omogućila da finansira socijalno odgovornu državu. U ovakvom režimu moguće je zatim obezbediti povećana socijalna davanja, razvijati visokokvalitetno obrazovanje te zdravstvenu zaštitu za sve građane.

Jedna od glavnih karakteristika levice jeste da se zalaže za više intervencije države u ekonomiji, sve to kako bi se siromašni zaštitili od negativnih posledica tržišta i velikih kriza. Ekonomska desnica je, sa druge strane, najveći protivnik bilo kakve vrste intervencionizma – čak i one minimalne.

Većina ljudi danas živi u zabludi da postoji samo jedna vrsta kapitalizma. Međutim, istorija nas uči da su postojale različite varijante kapitalizma te da danas postoje nekoliko mogućih kapitalističkih modela. Norveški, finski, švedski i danski kapitalizam, svi se značajno razlikuju od neoliberalnog poretka i podrazumevaju nizak stepen društvenih nejednakosti. Čak su i SAD u različitim periodima svoje istorije mogle biti nazvane socijalnom državom – još od vremena predsednika Ruzvelta i njegovog programa „Nju dil“, pa sve do osamdesetih godina, Amerika je vodila socijalno odgovornu ekonomsku politiku.

Nisu u pravu oni koji šire lažnu sliku o levici, tvrdeći da levica ne može ostvariti čak ni minimum svojih ideala bez rušenja kapitalizma i stvaranja novog Sovjetskog saveza. Postoje ljudi koji smatraju da kapitalizam nije večan i da se socijalne nejednakosti ne mogu u potpunosti ukinuti bez njegovog kraha. Međutim, postoje i oni koji veruju u demokratski socijalizam unutar kapitalističkog sistema. Unutar levih političkih opcija, postoje različite struje i vizije poželjnog društva.

Ipak, ono što sve levičare ujedinjuje jeste sistem vrednosti koji je zasnovan na socijalnoj pravdi i veri u jednakost svih ljudi. Za razliku od liberalnih i ekstremno kapitalističkih partija koje gaje duboki prezir prema siromašnima, levica u radničkoj klasi vidi lokomotivu društva i glavnu razvojnu snagu. Levičari su takođe skloni kolektivističkoj kulturi i smatraju da rešenja za svoje probleme možemo iznaći jedino zajedno i kroz kolektivnu borbu.

Na kraju, kakav je odnos levice prema liberalizmu i konzervativizmu? Na ovo pitanje nekada je najteže odgovoriti. Zapravo, levica izbegava uplitanje u sukobe dveju politika. Levičari su socijalno liberalni, ali i pragmatični po pitanju kulturnih vrednosti. Oni ne dozvoljavaju da budu uvučeni u kulturne ratove, gde bi se vezali za liberalnu srednju klasu i čime bi se otuđili od najsiromašnijih slojeva koji razvijaju konzervativniji pogled na svet.