Jednakost je u interesu svih

Kada govorimo o egalitarizmu često se susrećemo sa tezom da su ljudi inherentno sebični te skloni pohlepi. Na stranu ova neutemeljena i metafizička teza – kada bi se zaista radilo o istini, zapravo bi to bio samo još jedan argument u korist demokratskog socijalizma.

U okruženju nejednakosti ljudi zavise od milostinje bogatih i stepena njihovog altruizma. Brojni su primeri, poput SMS humanitarnih akcija, gde ljudski životi zavise od dobre volje privilegovanih pojedinaca. Upravo zato potreban nam je sistem u kojem država osigurava jednake šanse za sve – ne možemo računati na humanost bogatih.

Jednakost je u interesu svih ljudi i građana jedne države. Iako će bogatiji slojevi često biti najveći protivnici egalitarnih tendencija u društvu, manji socijalni jaz je i u njihovom interesu.

Koliko god imućni bili, zaštićeni u svojim naseljima i vilama, bogati ljudi dele zajedničku želju za socijalizacijom i žive u istoj zemlji sa sirotinjom. Kada izađu na ulicu ovi ljudi će često biti suočeni sa realnošću društva nejednakosti – to je društvo tenzija, nasilja i straha.

Američki ekonomista i nobelovac Gari Beker jedan je od najvećih autoriteta u analizi ljudskog ponašanja. Pre pedesetak godina primenio je ekonomski pristup na socijalnu psihologiju i došao do potkrepljenih zaključaka o nejednakosti i kriminalitetu.

Beker je dokazao nužnu vezu između siromaštva i stope kriminaliteta. Regije koje imaju izražene razlike između siromašnih (potencijalnih kriminalaca) i bogatih (potencijalnih žrtava) takođe pate i od više kriminala. Posle ovoga, američki ekonomista je jasno pokazao i da su kriminalci savršeno racionalni ljudi – oni računaju sa rizikom od bavljenja kriminalom, ali i nejednakim mogućnostima društva u kojem žive.

U zemlji poput Srbije, bolje državno zdravstvo takođe je u interesu svih ljudi – pa i onih bogatijih. Za razliku od zapadnih zemalja, naše privatno zdravstvo nikada se nije razvilo kako treba – izbor se svodi na lečenje u državnoj klinici ili u inostranstvu. Mnogi privilegovani pojedinci danas razvijaju nostalgiju za Jugoslavijom upravo zbog takve činjenice – nekada su bili siromašniji, ali su takođe mogli da veruju svojoj državi i njenom zdravstvenom sistemu.

Ni zagađenje vazduha – uzrok brojnih lakših i težih bolesti – nije problem samo siromašnih, već svih stanovnika Srbije. Isto važi i za nedostatak pijaće vode koji pogađa brojne gradove – žrtve takvog režima nisu samo siromašni. A danas, u mnogim srpskim mestima, na ulicama i trgovima sve češće možete uočiti prizor roditelja koji svojoj deci stavljaju pumpicu – tim ljudima ne vrede ni skuplja kola ni visoke plate.

Zato je naš cilj društvo demokratskog socijalizma, zemlja socijalne pravde u kojoj ljudi ne moraju da brinu o bazičnim egzistencijalnim potrebama, gubitku posla ili zdravstvenoj zaštiti.

Demokratski socijalizam nije nerealna niti utopijska ideja. Primera radi, nedavno smo upoznati sa planom vlasti da stotine miliona evra uloži u gradske stadione za mesta koja ni nemaju velike sportske klubove. Ukoliko bi se ovaj novac pak uložio u svima dostupno zdravstvo svi građani Niša, Leskovca ili Kruševca imali bi besplatno zdravstveno osiguranje bar za čitavu jednu deceniju.

Ipak, društvo istinske jednakosti i pravedniju raspodelu ne možemo postići preko noći. Preduzeće koje bi čitav svoj profit podelilo kroz plate – brzo bi propalo. Isto je i sa državom – najpre moramo uložiti u proizvodnju i razvoj ekonomije, kako bismo stvorili održivi sistem socijalnog blagostanja.

Jedino zemlja koja proizvodi dovoljno može zaista i razviti egalitarno društveno uređenje. Održivi socijalni programi moraju se od negde finansirati – samo ekonomija koja raste i razvija se može obezbediti svojim građanima visoke plate, punu zaposlenost i svima dostupne socijalne benefite.