Socijalizam i anarhizam

Za one koji prilaze radikalno levim pokretima anarhizam je nezaobilazan. Anarhisti imaju sve veće prisustvo u aktivističkim krugovima mladih, mobilišući sentimente koji vladaju među buntovno nastrojenom omladinom srednje klase.

Da bismo ispravno razumeli ideologiju i praksu anarhizma važno je da uvidimo razliku između istorijskog anarhizma i neoanarhizma koji je danas aktuelan, bar kada se govori o radikalnoj levici.

Istorijski anarhizam ponikao je na osnovama ranog radničkog pokreta 19. veka. U ovo vreme, postojale su jake struje utopijskog socijalizma koje su u mnogo čemu bile srodne sa anarhizmom. Utopisti su bili okrenuti fiksiranim, idealističkim doktrinama o novom društvu iz kojeg bi zatim proizlazio i njihov odnos prema svetu koji ih okružuje.

Popularnost i raširenost koju je anarhistički pokret uživao tokom ranijih perioda delimično se može objasniti i fasciniranošću tajnim organizacijama i redovima – koju su delili brojni militantni socijalisti starog radničkog pokreta. Mihail Bakunjin, jedan od prvih i glavnih teoretičara anarhizma takođe je bio pristalica konspirativnih metoda.

Ipak, anarhizam je nestao sa političke mape sveta i – sa izuzetkom Španije – skoro da uopšte nije postojao u prvoj polovini 20. veka. Struja koja će se nazivati anarhističkom nastala je tokom šezdesetih godina, zajedno sa rastom novih socijalnih pokreta.

Mladi buntovnici tada su tražili leve politike koje će biti ne-komunističke i koje neće podrazumevati bagaž staljinizma. Anarhizam je tako obnovljen, kao ideja koja je bila privlačna generacijama novih aktivista.

Ali novi anarhizam imao je slabu ili nikakvu vezu sa radničkim pokretom. Za razliku od istorijskog anarhizma koji je nastao unutar radničkog i socijalističkog pokreta (Bakunjin i Marks su bili saborci) neoanarhizam se pre može videti kao proizvod krize identiteta mlade srednje klase.

Marks, komunizam i anarhizam

Mogu li anarhisti biti marksisti? Da li se krajnji cilj komunizma razlikuje od onog anarhističkog? Na navedena pitanja često se daju krajnje pogrešni i zbunjujući odgovori. Anarhizam se smatra nespojivim sa idejama Karla Marksa i komunističkog društva. Istina je, međutim, sasvim suprotna.

Marksove ideje nisu u kontradikciji sa onima anarhizma. Naime, Marks je retko pisao o načinu socijalističke transformacije i samoj socijalističkoj državi. Na nekoliko mesta govorio je o nižoj fazi komunizma – ali tu se radi o već komunističkom društvu koje se nije oslobodilo nekih navika iz kapitalizma, ne o ideji radničke države koju su zastupali Lenjin, Trocki i Mao.

Tvorac pojmova poput „avangardne partije“ i „radničke države“ zapravo je Vladimir Lenjin, ne Marks. Čitava strategija revolucije na kojoj su se bazirale doktrine komunističkih partija Lenjinova je invencija. Drugim rečima, Marks je govorio o kapitalizmu i komunizmu, Lenjin o konkretnim metodama tranzicije iz kapitalizma u socijalizam. Upravo zato, ne postoji ništa kod Marksa što se kosi sa anarhističkim načelima.

Naravno, setićemo se i čuvene kovanice „diktature proletarijata“. Autor slogana je nesumnjivo Marks, ali se suština i značenje samog naziva često krive. Izraz „diktatura“ u ovo vreme nije imao negativne konotacije koje dobija u savremenom kontekstu. Primera radi, liberalni teoretičari govorili su o „diktaturi prava“ kao poželjnoj. Marksova diktatura proletarijata bila je diktatura slobode, diktatura naroda. Inače je navedeni pojam iskoristio samo jednom u svojim tekstovima.

Kontradikcije i nedorečenosti unutar anarhizma

Jedno od najvažnijih pitanja za anarhiste je pitanje organizacije. Anarhisti se, kada se govori o njihovim udruženjima i poželjnom društvenom uređenju, zalažu za federalizam i direktnu demokratiju. U svojim nastupima oni se suprotstavljaju svakoj vrsti centralizacije, bilo da je reč o političkim grupama ili društvenom sistemu.

Međutim, teško je zamisliti društvo bez ikakvog oblika centralizacije. Čak i besklasno, komunističko društvo podrazumeva različite oblike centralizovanosti: rad i potrebe različitih zajednica moraju biti planski koordinisane i usklađene.

Anarhisti će na ovaj problem odgovoriti služeći se raznim verbalnim akrobacijama – tvrdiće da se tu ne radi o centralizaciji, budući da u besklasnom poretku nema države i posebnih ljudi koji upravljaju društvom. I ovo je tačno – u istinski komunističkom društvu ne postoji država – ali koordinacija velikih zajednica ipak podrazumeva postojanje hijerarhije odlučivanja i više organe koji objedinjuju delegate manjih kolektiva.

Da se zaista radi o odsustvu svakog oblika autoriteta, čitava svetska populacija bila bi osuđena na celodnevno sastančenje i razmatranje različitih odluka. Svaka, i najmanja odluka podrazumevala bi referendum na kojem bi odlučivali svi stanovnici planete. Ovde nam se već javlja o koliko naivnoj i utopističkoj ideji se radi.

Ako ipak odbacimo ideju da se direktno-demokratski referendumi sprovode na globalnom nivou za svaku, pa i najmanje važnu odluku – na taj način smo priznali nužnost centralizacije. To znači da postoje organi koji samostalno funkcionišu, sami donose odluke između referenduma i zborova te da su manje zajednice koordinisane kroz tela koje usklađuju njihove potrebe. Opisan režim funkcionisanja podrazumeva prisustvo različitih vrsta autoriteta.

Dalje, anarhistička vizija revolucije ne nudi adekvatno rešenje za nejednakosti između različitih delova sveta. Ukoliko bi se zaista desila antikapitalistička revolucija vođena anarhističkim principima decentralizacije – razlike u razvoju između jednog Bangladeša i jedne Amerike nikada ne bi mogle da budu prevaziđene. Istinska revolucija podrazumeva uspostavljanje sistema centralnog planiranja na globalnom nivou, sa kojim je jedino moguće iskoreniti ogromne materijalne razlike koje postoje između različitih delova sveta.

Španski građanski rat

Španija je jedna od retkih zemalja gde je anarhizam uspeo da stekne masovnu bazu. Organizacije poput CNT (Nacionalna konfederacija rada) i FAI (Iberijska anarhistička federacija) brojale su milione članova i odigrale važnu ulogu tokom građanskog rata koji je trajao od 1936. do 1939. godine.

Da bismo razumeli kako je anarhizam postao zastupljen u španskom društvu potrebno je da imamo u vidu istorijski kontekst njegovog nastajanja. Nakon Prvog svetskog rata španska ekonomija je doživljavala brz i osetan pad, a vlastodršci i kapitalisti bili su skloni brutalnim represivnim metodama. Plaćenici su unajmljeni da ubijaju sindikalne vođe, zbog čega su se i radnički pokreti preorijentisali na terorističke metode.

Anarhizam je bio najprijemčiviji radničkim organizacijama koje su se okrenule konspirativnom delovanju i terorizmu i koje su bile prinuđene da svoj rad sprovode u ilegali. CNT je tako već 1919. imao preko 700.000 članova. Anarhisti su postali važna struja u španskoj politici te frakcija koja je bila potrebna levičarskim i republikanskim snagama.

No, tokom Španskog građanskog rata izbile su na videlo sve kontradikcije anarhističke ideologije. Anarhisti iz CNT najpre su postali ministri u republikanskoj vladi Larga Kabaljera. Potom su, tokom socijalne revolucije 1937, kada su se radničke milicije borile za uspostavljanje socijalističke republike, odbili da učestvuju u pobuni kako „diktatura proletarijata“ nije u skladu sa anarhističkim idealima.

Naime, anarhisti za svoj krajnji cilj smatraju uspostavljanje „direktno demokratske“ kontrole nad pojedinačnim fabrikama, zemljom i teritorijama. Oni odbijaju svaku ideju preuzimanja državne vlasti. Decentralizovan sistem upravljanja funkcioniše u opsadnom stanju, ali šta posle toga? Odbacivanjem svake ideje preuzimanja vlasti anarhisti je samo prepuštaju drugima – ovo je bio slučaj i tokom Španske revolucije kada je vlast prepuštena republikancima, a potom i Franku.

Ideologija savremenog anarhizma

Današnji anarhisti više ne učestvuju u radničkom pokretu poput Bakunjina, niti predvode revolucionarne pokrete. Oni deluju u okviru šireg miljea radikalnih levičara koji se priključuju aktivističkim pokretima. Aktivizam danas u centru svoje politike ima borbu za ljudska prava, toleranciju, LGBT zajednicu – ovakvim kampanjama se priključuju i anarhisti.

Nakon pada realnog socijalizma, jačanja neoliberalne politike i političkog cinizma mnogi levičari su odgovor na novonastalu situaciju potražili u subkulturnim pokretima. Mladi koje privlači aktivizam sada smatraju da se prava promena ne može postići kroz politiku i stranke, već da se istinska subverzija sprovodi kroz slobodniji i odgovorniji način života.

Savremeni anarhizam ne nastaje u krilu radničkog pokreta (koji je fragmentiran i nalazi se u defanzivi) već raste na talasu „lajfstajl politike“ koja privlači mlade buntovnike iz sitnoburžoaskih slojeva. Zajedno sa ekološkim i ljudskopravaškim kampanjama, anarhizam postaje popularan među mladim ljudima sa margine srednjeg sloja.

Sam žargon anarhizma je komunistički – anarhisti nemaju svoj teorijski aparat i mnoge pojmove (poput klase, revolucije i kapitalizma) preuzimaju iz marksizma. Sa druge strane, praktična aktivnost ih nagoni da svoju konkretnu politiku razvijaju pod snažnim uticajem liberalizma, budući da je aktivistički milje liberalan i da ih jedino liberalni pokreti za ljudska prava prihvataju kao svoje saveznike.

Anarhisti često uzimaju učešća na antirežimskim demonstracijama, ma koje ideologije one bile. Kako odbijaju angažovanje u političkim partijama i rešenja koja podrazumevaju učešće u zvaničnoj politici njihove ideje su najčešće nemušte i nedorečene.

Tako su se 2018. godine anarhisti pridružili protestima protiv navodne izborne krađe – njihova obraćanja, naravno, zbunila su sve okupljene koji su na protest došli radi odbrane demokratskih prava i regularnih izbora.

Aktivistički pokreti i horizontalni oblici organizacije

U protestima u kojima učestvuju anarhisti se mahom zalažu za direktnu demokratiju i nehijerarhijske oblike organizovanja. U teoriji, ovo bi značilo da ne postoje rukovodioci protesta i da se uloga protestnih odbora može svesti na tehničku, administrativnu funkciju.

Ipak, blokade fakulteta i okupacije trgova veoma su dinamični događaji koji zahtevaju hitne, neodložne odluke na dnevnom ili višečasovnom nivou. Naravno, odluke koje se donose na ovakav način često nisu tehničke, već mogu biti političke i organizacione prirode. Drugim rečima, teško se može govoriti o direktnoj demokratiji kako se delegati ne mogu svesti na puki administrativni organ.

Anarhoidni oblici organizovanja neretko mistifikuju samu strukturu organizacije jer je učesnicima teže da razumeju ko donosi odluke u njihovo ime i ko je za odluke odgovoran. Predstavnicima je lakše da se sakriju iza kolektivnih tela poput plenuma i na taj način izbegnu odgovornost za svoje postupke.

Zato se i demokratski centralizam danas pokazuje kao superiorniji u odnosu na anarhističke modele. Podrazumeva se potpuna i nesputana sloboda kritike, ali se istovremeno priznaje i nužnost centralističke organizacije. Protestni pokreti u kojima su učesnici primorani da donose brze i važne odluke u praksi češće funkcionišu na pomenuti način.